...samo san

On-„Ti,da ti!Zašto pokušavaš nešto,da li si ikada  i pročitala neku knjigu ;i da li misliš da si mnogo drugačija od ovih ljudi?“Ne mogu da verujem šta moje uši čuju,zašto me to pita-ali odgovorila sam.
“Došla sam ,jer želim kao i svi oni da mi pomognete...i istina je da ih nije bilo mnogo,ali svaka je bila odabrana-svaka je ostavila trag“... Nisu svačije oči ogledalo duše,ne predstavlja svaka spoljašnost ono -što se krije unutar nje..
.. Ali,ko je dozvolio da mi se tako obrati,zašto sam ja dozvolila to poniženje...?
„Ljudi,pustite da vam objasnim...!“Kome..?Njihovi umovi,zagađeni,pretrpani kojekakvim glupostima;neću dozvoliti sebi takav „luksuz“-ne želim da budim lica prošlosti..Opet mi je muka...pobegla sam od toga,takvih kao što su oni...
Proždire me svojim iskolačenim očima....“pa Vi ste mi dozvolili da dođem..mislila sam da ipak postoji neko,negde....drugačiji.Mislila sam da ću ovde naći spas.Koliko daleko ...nisam znala da je bitna i ta stavka-al’ tu sam se izgleda prevarila.“
Prekinuo je moju sledeću misao,ali ništa nije izgovorio...samo taj pogled ... “Čekajte,pa ja vas poznajem,kako bih mogla da zaboravim taj pogled“(samo jedan je znao da govori sa mojim umom-da smiri moju nekontrolisanost)Nemoguće!Lice prošlosti se nalazi samo par metara od mene,u glavi se budi ono neizbežno pitanje“Zašto“?.Tu ostajem zabezeknuta.Ne znam koliko dugo sam stajala tako,svaki mišić je bio ukočen i sva čula začepljena.Možda je on i pričao nešto,pravio neke pokrete(prošlosti)-ničega se ne sećam više.
...Budim se.Četiri bela zida(potpuno prazna),ormarić(kao u svakoj bolnici) i neka prigušena lampa koja je stajala u levom uglu.I on je voleo prigušeno svetlo(pomislila sam).Da li sam sanjala? Sve što sam imala,sve što je on bio u mom životu,uvek je izgledalo kao san.
Otvaraju se vrata.Negde iz hodnika dopire svetlost(Sunce pomislih),to mi se nije tako svidelo.“Da li ste lepo spavali“?-bio je to ženski glas.Ipak je sve bio san,moj razočaran pogled je govorio umesto mene.Nisu se probudila lica prošlosti.Zašto mi je onda on bio u snu,šta to znači..?...otišla je.
Taj dan je bio kao i svaki prethodni;mogla sam malo da prošetam..da posmatram nebo ,uvek mi je izmamljivalo osmeh....nekada sam tako volela tu beskonačnost...
....Gde poći bez cilja;čemu se radovati bez nade...šta priželjkivati bez snova...?Ali,izgleda da sam ja opet počela,jer je odzvanjalo u meni,strahom sam  mu prišla,kao mladunče se pripila uz njega....Zašto..zašto su opet svi oni bili tu..?Posmatrala sam ih kao nešto živo(jesam),jer oni su jedini koji su uvek bili tu i nepozvani. Na početku,sa i bez nade,u sreći i bez nje(oni su bili tu). ...Ipak...On,lik iz mog sna nije,nikada nije bio...osim kada sam ja to želela...i dolazio je,istina....u mojoj glavi.....

ONA

Činilo se kao večnost,ona je koračala i koračala stazom sopstvenog srama;
Znala je da joj niko pomoći neće...Iako bi se na trenutke učinilo da je priziva njegov glas,možda bi i podigla glavu..jer nadala se ona da će ugledati bar senku...Ništa,ne,nikoga nije bilo...samo ona i koraci,koraci njeni ..teški..i srce i duša bolom odeveni...
Šta je to što je prekrilo tamom,sklonilo joj osmeh sa prelepog lica..?Nijedna tuđa pakost je nije zaobišla;slaba pred takvim delima(tuđim)...počela je da ih koristi kao duševnu hranu-jeste ,hranila se zlobom...iskrivljenim stavovima...svim što sama nije posedovala....Otkrila je da joj jedino to može „pomoći“(mislila je da će opstati u toj dzungli)...ali-počela je da se guši...uzela je preveliku dozu tog otrova....Ništa od toga nije bilo njeno,jer i ona sama nije znala ko je.Ona ne zna da pliva ,ali bacila se u to more.....i dokle će da luta tako ,ne zna vise da li sanja ili je sve ovo java;uzasna-ali je sama htela da proba....njen Andjeo je postao Lucifer....i sad je ona njegov sledbenik...

LutanjE

He …divno zar ne...uvek postoji nekakva prepreka…?Moglo bi se reći da ovog puta su to ova četiri zida;Jedan od njih ipak ima otvor,kroz njega se svakako moze videti neka vrsta svetlosti.Iskreno, nikada I nisam pisala pod vedrim nebom;tada I ne mogu da razmišljam o vama, sebi jer uvek bi moje misli bile usmerene ka njemu.Ali nebo nikad nije bilo lepše nego onog dana…ne znam,ne pamtim datume I vreme;ali znam da je Sunce bilo negde iza oblaka.Iako sam te godine volela Sunce-nisam ga videla tog dana.A kao da je baš ono krivo za moje slepilo...kao da mi je ono oduzelo volju I bacilo me u mrak-sad ga mrzim.Ako se potrudim, ako na trenutke osetim potrebu da krenem dalje…mogu, al ne želim jer u mraku ne postoji nijedna prepreka,ostala sam zarobljena-shvatate sad…lutam bez nade… 
http://www.youtube.com/watch?v=jppu-Uhdeh8&feature=relate