ogledalo

Ne trazi istinu u ogledalu,ne,nije tamo.Trazi je u zraku Sunca u osmehu koji se pojavi niotkuda ,dok sedis sam u mraku ...ne trazi je u tudjim recima i pogledu...ne trazi je u ogledalu.Ona je jedinstvena..samo se ona zavrsava sa onom jednom tackom,kao svaka prica..Ona jedina nema dva lica,zato i boli...jer je prelepa ...Tisina...tamo se krije,tamo na vrhu planine...ne trazi je u ogledalu...ne,nije tu..trazi je u vazduhu ,u mirisu koji ti uzbudi cula...ne trazi je u ogledalu-ne nije tamo.

Le Fabuleux destin d'Amélie Poulain

http://www.youtube.com/watch?v=SDuPTYg6d2k&feature=related

" With silence comes peace
With peace comes freedom
With freedom comes silence''...

Posle tebe..

.zvuk gitare vise nije isti.Preko njegovog nasmejanog lica stavljam zamisljenu masku sa tvojim likom,dok gledam kako se topi pri pomisli na drugu zenu;okrecem glavu jer i on voli-kao sto si nekad ti voleo nju.Znam,ovo je mac sa dve ostrice;gde god pokusam da stegnem prolice se krv.Nemam vid poput sokola,niti krila jednog orla da odletim kad s jeseni pozutelo lisce pocne da opada.Poput uspomena,budi se glas koji me proganja..Nikada nisam cula"istinu"-nisam ni zelela da znam.Cekam da mi vreme postane prijatelj,da zaleci moju ranu...Volela sam da te volim...sada volim jer me vise ne bolis...a i dalje mogu da te volim.

http://www.youtube.com/watch?v=9At0WjuNWUE&feature=related

Ne znam gde je nestao strah,i tvoja senka se izgubila s njim.Ali ova praznina mi smeta,okrecem se oko istog kruga.Oko mene su ljudi koji se smeju;to su maske na njihovim licima..porculanske lutke koje ce popucati,kao i sve drugo sto je lazno-i oni su.Izmedju nota i stihova u svakoj pesmi pokusavam da stvorim tvoj lik i osetim miris procvalog jorgovana...Hodam po ivici ...razapeta izmedju zlih i zloga...ne vidi se svetlost jer ovo je ponor bez dna.Pravim kulu od karata-ona se rusi;pravim price sa laznim likovima igram igre bez emocija...I pokusavam da shvatim... Da li sam postala dovoljno luda ili dovoljno hrabra da budem sama ...

..."prica o Petru Panu"

Uletela sam u klubsi wc.Tu se nalazila gomila nafuranih riba koje vriste I kikocu se…Stala sam pored lavaboa da sperem prasinu I znoj sa lica..Puls mi je bio ubrzan,vrtelo mi se u glavi..Te veceri sam bila nesto poput tih devojaka-jos jedna drolja.Nisam zelela da ih slusam,isto tako nisam zelela da cujem svoje misli..Sta to radim,sta pokusavam da dokazem..? Nista.Jenostavno,tako je-kako je.Vreme ne mozemo da vratimo,znaci idemo dalje.
Izasla sam iz wc-a,par koraka dalje i nasla sam se kod glavnih vrata na kojima se nalazila tabla sa natpisom "EXIT".Zelim da idem odavde,previse alkohola i opijata je bilo u meni,slike su bile nejasne U tom trenutku me je neko cimnuo za ruku "Sanja,hej, gde si se izgubila.Vracas se sa mnom unutra?" Bio je to David.Kako je samo lep(on verovatno nije svestan toga),ima plave oci i pepeljastu boju kose,nikad pre nisam upoznala nekog slicnog njemu.
"Ne bih nazad,ajmo kod tebe.." Neverovatno kol'ko me privlaci.Par godina je stariji,ali ono sto mi se najvise svidja kod njega jeste njegov nacin komunikacije-igra sa recima.Morala sam da citam izmedju redova sta zeli da kaze i time je osvajao sve vise moju paznju.Na sebi je nosio military pantalone i sareni duks sa kapuljacom,spoljasnost mu je savrsena;ali,nosio je mnogo toga u sebi.,previse bora za tako malo godina..i njih sam uspela da otkrijem..
David :"Aha,zelis da idemo.Resila si da podvuces;mislio sam da povucemo jos po jednu crtu...?" Uhvatila sam ga za ruku i vratili smo se na zurku.Tamo su nas cekali  njegovi drugovi Stex i Djole.Bili su skroz opusteni likovi-trio snova.Vratila sam se u "normalu".Opet sam se prepustila toj uzavreloj atmosveri koju je nosila muzika na svojim krilima..vodila me je u skroz drugu dimenziju...osecaj je totalno orgazmican..David je bio toliko slobodan da me obavije rukama i poljubi mi vrat.Bilo mi je lepo tako.Uz lagani obrt kukovima sam mu pokazala da mi prija njegova blizina.Uzvratila sam mu poljubac.Provuko je ruku ispod moje majice i poceo da mi dodiruje grudi.Nastavili smo da se ljubimo ,dok su zeleni efktni zraci prelazili preko nasih tela.Pozelela sam da ga osetim u sebi.Uputili smo se ka izlazu,ispred nas se stvorio on-David. "Gde ste se vas dvoje uputili"?Gledao me je sa besom u ocima.Stex mu odgovori :"Idemo do tvoje gajbe..vidimo se kasnije ok"? Davidov stan je bio blizu,samo par ulica od kluba. Nije mogao da iskulira taj Stexov slobodan potez i rekao mu je "Ne brate-nije.Sanja je dosla sa mnom i sa mnom ce otici". Ne znam zasto je to uradio,ali svakako da je Stex bio njegov drug,imao je puno pravo da mu se tako obrati. Stex se nasmejao,poljubio me u obraz i vratio se nazad do Djoleta.Izasli smo iz kluba,par minuta pesacenja je proteklo u tisini;nijedan automobil za to vreme nije prosao...i sve je bilo sivo oko nas,bandere..zgrade..sve.Kad smo skrenuli u njegovu ulicu samo je tiho izgovorio "Produzicemo do zemunskog keja-vazi",odgovorila sam "Vazi".Seli smo na jednu od klupica.David je iz kluba poneo limenku piva,pruzio mi je i nasmejao se...izgledao je pomalo razocarano."Zelis da cujes jednu pricu pred svitanje"?,klimnula sam glavom dok sam ispijala poslednji gutljaj piva...Prica je bila o Petru Panu....   
http://www.youtube.com/watch?v=-CNKdf7aVhI

..JOS JEDAN TRIP UMIRANJA...

Trazim izlaz,ni ne znam dal postoji..moje misli se granice sa onim sto se zove razum-sva cula su preosetljiva.Jos koliko vremena mi je preostalo?Sunce je davno zaspalo,mozda bih I ja trebala da se prepustim snovima..
Zaklopila sam oci,jasno osetila kako propadam dok se preko mene spustao plast satkan od bezbroj crnih bodlji ..misli koje razaraju.Mogla sam da cujem sve te glasove od kojih sam bezala.Pokusala sam da ih nadjacam:”Bezite,ostavite me”!Ipak.Nisam bila u njihovom svetu,oni nista nisu mogli da cuju.
Postaje mi hladno,vilica se koci I formira se opna oko mog tela,steze me-gusim se…Dobro pomislih,ovo se zove umiranje…Nista me nije bolelo ali sam se plasila.Ne zelim jos da odem,predomislila sam se-hocu da se vratim kod njih..”Hajde,isplivaj odavde”,gubim dah.Kao da sam se nasla na sred mora I skocila u njega iako sam znala da ne umem da plivam.Ne mogu,nemam vise snage…
“Sanja,hej! Jako si bleda,jel si dobro..?” Opet taj glas,ziva sam pomislih..”Jesam”,rekla sam kroz osmeh-“Sad sam dobro”.
Ispila sam ostatak soka iz flase..u pozadini se cula poznata melodija…
Jos jedan trip umiranja…http://www.youtube.com/watch?v=A0kypyGSKsE

_to je prijateljstvo_

 Zemlja i nebo..tako razlicite,al' nikada nismo mogle jedna bez druge-dopunjavale smo se.


Spustala sam se niz Vidikovac,telefon je zazvonio kratko.Propusten poziv od "Jolex".
"Sta li je sad smislila?''.Pogledala sam na sat,vec je bila ponoc...'ajde da je pozovem,mozda je nesto hitno.
"Ej sta se desava,sto me cimas ovako kasno ,radis prvu covece-idi spavaj.."
Jolex:"Ne mogu,opet sam napravila sranje,stojim na stanici vec sat,cekam ga da prodje,a gde si ti"?
"Ej,evo spustam se niz Vidikovac,cekaj me-tu sam za minut"..Jolex:"Pozuri,molim te."
Sjurila sam do stanice,napolju je bilo prohladno;nisam imala adekvatnu odecu...a ovo ce po mojoj slobodnoj proceni potrajati.Nema veze..he,sve za prijateljstvo.


Jolex!Ona je skroz cool covek.Lako prihvatljiva,komunikativna...lepa za oko...i ono najvaznije-ima cistu dusu.Ipak,ima i onih koji je bas zbog toga nikada nisu voleli;nisu mogli da joj pronadju manu...Svi ih imamo naravno.Ona je jedna od retkih koja je umela da ih krije vesto i time prkosila zlim dusama...Mislim da mi najvise odgovara zbog toga."I kad je najteze ti nasmej se"-tako je delovala na mene.


"I,sta cemo sad...cekamo jel?Ajmo gore na klupicu,bar cemo biti manje upadljive..." Svratile smo u jedinu prodavnicu koja radi 24h,kupile po kesicu suncokreta i uputile se ka staroj dobroj klupici.U tih par minuta Jolex mi je ukratko objasnila o cemu se radi.Njen "decko Djole" je bio u problemu,a ona (kao svaka zena) je zahtevala malo vise paznje...i tu je puklo...Inace "Djole" nije obican momak iz kraja,on je vec ozbiljan covek,sa porodicom ,sa svim "problemima" koje nosi zivot..sa stvarima koje nas tek cekaju...mozda i ne-ko zna sta sve moze da se desi u sledecih par sati..kamoli dvadesetak godina...Sustina je da Jolex voli "Djoleta".On je prvi muskarac koji je uspeo da je sacuva samo za sebe,Nikada ranije nije imala takvu vezu,ma jednostavno nije tako volela-da boli.I sada cekamo da se "Djole"pojavi (jer je u medjuvremenu iskljucio telefon),da padne suocavanje.Ali ovo je izgledalo vise nego smesno,nas dve uhodimo coveka,krijemo se kao klinke po parkovima.Zanimljivo je bilo to sto je "Jolex " u onih sat vremena  pre mog dolaska,uspela da dobije stipaljku u glavu sa jedne terase,posle se prebacila u neki parkic gde je srela naseg dobrog druga koji je u cudu pitao sta radi tu sama,na hladnoci i da li je normalna..he...Sta mu je odgovorila:"Nista brate,sedim..blejim".On bi je opet cudno pogledao i prokomentarisao :"Dobro,ali sama..nisi normalna"..Uvek je delovala misteriozno,ali nikada ne bi dala pravu informaciju zasto je nesto tako,narocito ako joj se "penjete na glavu" da biste dobili istu- po svaku cenu.Samo se smeskala,a "Buca" kao svaki "moderan decko" bi odmahnuo rukom i produzio dalje.
Posto se nista nije desilo u tih sat vremena bleje na klupici,a postajalo je sve hladnije,resile smo da napravimo krug.
Jolex:"Jel si shvatila da smo sedele na onoj klupici skoro sat,a nijedan nocni nije prosao.I sta,krenemo sutra do grada-kako da se vratimo?Sad znam-nikako"
Samo sam je pogledala sa blagim osmehom i rekla "Zanimljiv podatak-da".Trebalo mi je malo akcije,ovo je postajalo monotono.Stale smo desetak metara od njegove zgrade,u jednom trenutku sam se prodrala "Hoce li danas nesto da se desi...?"...Jolex"Cuti covece,nisi normalna.Dobila sam vec stipaljku u glavu,sad treba neko da nas gadja saksijom ili polije vodom".  "Bilo bi to zaista zanimljivo vece",odgovorila sam .Tu se nalazio betonski bunker;kao klinci smo se sakrivali u njega kad smo igrali zmurke.Danas,posle deset godina je postao kontenjer.U njemu tona kesa sa smecem,starim namestajem i jednom wc soljom-cak je imala i dasku.
"Posto cemo po svoj prilici ovde da osvanemo imas wc solju u slucaju opasnosti...i fotelju da odmoris nakon nuzde.." Jolex :"Sta je tebi,stvarno sam nervozna-ti se sprdas.I da, ide mi se u wc-sto je najgore"...Zanimljivo...ali "Djoleta" i dalje nema....Resila sam da se ''uozbiljim",dovrsicu suncokret-kad nema piva.Sad je ona pocela da prica.Kaze da je i pre radila ovakve stvari,nisam znala za te akcije.Kao u losem filmu ,imala je tripove da stavi periku i naocare kako bi ga pratila po gradu.Covece!Ti potezi su pomalo bolesni-zar ne?Nema veze-sve je za ljude. ...Prsti na rukama i nogama su poceli da nas izdaju...jos 15 minuta i idemo kucama-to je dogovor.
Zapalile smo po cigaretu, to je to-idemo.Cuje se mlaz...ssss ss ss.."Ne verujem,neko pisa sa terase-cujes?"au ,zaista je bilo tako.Jolex"Stvarno ,reci,ovo je dobar trip-tako sam cula"...Pocele smo da se savijamo od smeha,ipak je ispalo dobro vece-bar smo se ismejale ko ljudi.


"Nikad se ne zna sta nosi dan"-a tek noc...eeee-tako je to bilo.

...samo san

On-„Ti,da ti!Zašto pokušavaš nešto,da li si ikada  i pročitala neku knjigu ;i da li misliš da si mnogo drugačija od ovih ljudi?“Ne mogu da verujem šta moje uši čuju,zašto me to pita-ali odgovorila sam.
“Došla sam ,jer želim kao i svi oni da mi pomognete...i istina je da ih nije bilo mnogo,ali svaka je bila odabrana-svaka je ostavila trag“... Nisu svačije oči ogledalo duše,ne predstavlja svaka spoljašnost ono -što se krije unutar nje..
.. Ali,ko je dozvolio da mi se tako obrati,zašto sam ja dozvolila to poniženje...?
„Ljudi,pustite da vam objasnim...!“Kome..?Njihovi umovi,zagađeni,pretrpani kojekakvim glupostima;neću dozvoliti sebi takav „luksuz“-ne želim da budim lica prošlosti..Opet mi je muka...pobegla sam od toga,takvih kao što su oni...
Proždire me svojim iskolačenim očima....“pa Vi ste mi dozvolili da dođem..mislila sam da ipak postoji neko,negde....drugačiji.Mislila sam da ću ovde naći spas.Koliko daleko ...nisam znala da je bitna i ta stavka-al’ tu sam se izgleda prevarila.“
Prekinuo je moju sledeću misao,ali ništa nije izgovorio...samo taj pogled ... “Čekajte,pa ja vas poznajem,kako bih mogla da zaboravim taj pogled“(samo jedan je znao da govori sa mojim umom-da smiri moju nekontrolisanost)Nemoguće!Lice prošlosti se nalazi samo par metara od mene,u glavi se budi ono neizbežno pitanje“Zašto“?.Tu ostajem zabezeknuta.Ne znam koliko dugo sam stajala tako,svaki mišić je bio ukočen i sva čula začepljena.Možda je on i pričao nešto,pravio neke pokrete(prošlosti)-ničega se ne sećam više.
...Budim se.Četiri bela zida(potpuno prazna),ormarić(kao u svakoj bolnici) i neka prigušena lampa koja je stajala u levom uglu.I on je voleo prigušeno svetlo(pomislila sam).Da li sam sanjala? Sve što sam imala,sve što je on bio u mom životu,uvek je izgledalo kao san.
Otvaraju se vrata.Negde iz hodnika dopire svetlost(Sunce pomislih),to mi se nije tako svidelo.“Da li ste lepo spavali“?-bio je to ženski glas.Ipak je sve bio san,moj razočaran pogled je govorio umesto mene.Nisu se probudila lica prošlosti.Zašto mi je onda on bio u snu,šta to znači..?...otišla je.
Taj dan je bio kao i svaki prethodni;mogla sam malo da prošetam..da posmatram nebo ,uvek mi je izmamljivalo osmeh....nekada sam tako volela tu beskonačnost...
....Gde poći bez cilja;čemu se radovati bez nade...šta priželjkivati bez snova...?Ali,izgleda da sam ja opet počela,jer je odzvanjalo u meni,strahom sam  mu prišla,kao mladunče se pripila uz njega....Zašto..zašto su opet svi oni bili tu..?Posmatrala sam ih kao nešto živo(jesam),jer oni su jedini koji su uvek bili tu i nepozvani. Na početku,sa i bez nade,u sreći i bez nje(oni su bili tu). ...Ipak...On,lik iz mog sna nije,nikada nije bio...osim kada sam ja to želela...i dolazio je,istina....u mojoj glavi.....

ONA

Činilo se kao večnost,ona je koračala i koračala stazom sopstvenog srama;
Znala je da joj niko pomoći neće...Iako bi se na trenutke učinilo da je priziva njegov glas,možda bi i podigla glavu..jer nadala se ona da će ugledati bar senku...Ništa,ne,nikoga nije bilo...samo ona i koraci,koraci njeni ..teški..i srce i duša bolom odeveni...
Šta je to što je prekrilo tamom,sklonilo joj osmeh sa prelepog lica..?Nijedna tuđa pakost je nije zaobišla;slaba pred takvim delima(tuđim)...počela je da ih koristi kao duševnu hranu-jeste ,hranila se zlobom...iskrivljenim stavovima...svim što sama nije posedovala....Otkrila je da joj jedino to može „pomoći“(mislila je da će opstati u toj dzungli)...ali-počela je da se guši...uzela je preveliku dozu tog otrova....Ništa od toga nije bilo njeno,jer i ona sama nije znala ko je.Ona ne zna da pliva ,ali bacila se u to more.....i dokle će da luta tako ,ne zna vise da li sanja ili je sve ovo java;uzasna-ali je sama htela da proba....njen Andjeo je postao Lucifer....i sad je ona njegov sledbenik...

LutanjE

He …divno zar ne...uvek postoji nekakva prepreka…?Moglo bi se reći da ovog puta su to ova četiri zida;Jedan od njih ipak ima otvor,kroz njega se svakako moze videti neka vrsta svetlosti.Iskreno, nikada I nisam pisala pod vedrim nebom;tada I ne mogu da razmišljam o vama, sebi jer uvek bi moje misli bile usmerene ka njemu.Ali nebo nikad nije bilo lepše nego onog dana…ne znam,ne pamtim datume I vreme;ali znam da je Sunce bilo negde iza oblaka.Iako sam te godine volela Sunce-nisam ga videla tog dana.A kao da je baš ono krivo za moje slepilo...kao da mi je ono oduzelo volju I bacilo me u mrak-sad ga mrzim.Ako se potrudim, ako na trenutke osetim potrebu da krenem dalje…mogu, al ne želim jer u mraku ne postoji nijedna prepreka,ostala sam zarobljena-shvatate sad…lutam bez nade… 
http://www.youtube.com/watch?v=jppu-Uhdeh8&feature=relate