On-„Ti,da ti!Zašto pokušavaš nešto,da li si ikada i pročitala neku knjigu ;i da li misliš da si mnogo drugačija od ovih ljudi?“Ne mogu da verujem šta moje uši čuju,zašto me to pita-ali odgovorila sam.
“Došla sam ,jer želim kao i svi oni da mi pomognete...i istina je da ih nije bilo mnogo,ali svaka je bila odabrana-svaka je ostavila trag“... Nisu svačije oči ogledalo duše,ne predstavlja svaka spoljašnost ono -što se krije unutar nje..
.. Ali,ko je dozvolio da mi se tako obrati,zašto sam ja dozvolila to poniženje...?
„Ljudi,pustite da vam objasnim...!“Kome..?Njihovi umovi,zagađeni,pretrpani kojekakvim glupostima;neću dozvoliti sebi takav „luksuz“-ne želim da budim lica prošlosti..Opet mi je muka...pobegla sam od toga,takvih kao što su oni...
Proždire me svojim iskolačenim očima....“pa Vi ste mi dozvolili da dođem..mislila sam da ipak postoji neko,negde....drugačiji.Mislila sam da ću ovde naći spas.Koliko daleko ...nisam znala da je bitna i ta stavka-al’ tu sam se izgleda prevarila.“
Prekinuo je moju sledeću misao,ali ništa nije izgovorio...samo taj pogled ... “Čekajte,pa ja vas poznajem,kako bih mogla da zaboravim taj pogled“(samo jedan je znao da govori sa mojim umom-da smiri moju nekontrolisanost)Nemoguće!Lice prošlosti se nalazi samo par metara od mene,u glavi se budi ono neizbežno pitanje“Zašto“?.Tu ostajem zabezeknuta.Ne znam koliko dugo sam stajala tako,svaki mišić je bio ukočen i sva čula začepljena.Možda je on i pričao nešto,pravio neke pokrete(prošlosti)-ničega se ne sećam više.
...Budim se.Četiri bela zida(potpuno prazna),ormarić(kao u svakoj bolnici) i neka prigušena lampa koja je stajala u levom uglu.I on je voleo prigušeno svetlo(pomislila sam).Da li sam sanjala? Sve što sam imala,sve što je on bio u mom životu,uvek je izgledalo kao san.
Otvaraju se vrata.Negde iz hodnika dopire svetlost(Sunce pomislih),to mi se nije tako svidelo.“Da li ste lepo spavali“?-bio je to ženski glas.Ipak je sve bio san,moj razočaran pogled je govorio umesto mene.Nisu se probudila lica prošlosti.Zašto mi je onda on bio u snu,šta to znači..?...otišla je.
Taj dan je bio kao i svaki prethodni;mogla sam malo da prošetam..da posmatram nebo ,uvek mi je izmamljivalo osmeh....nekada sam tako volela tu beskonačnost...
....Gde poći bez cilja;čemu se radovati bez nade...šta priželjkivati bez snova...?Ali,izgleda da sam ja opet počela,jer je odzvanjalo u meni,strahom sam mu prišla,kao mladunče se pripila uz njega....Zašto..zašto su opet svi oni bili tu..?Posmatrala sam ih kao nešto živo(jesam),jer oni su jedini koji su uvek bili tu i nepozvani. Na početku,sa i bez nade,u sreći i bez nje(oni su bili tu). ...Ipak...On,lik iz mog sna nije,nikada nije bio...osim kada sam ja to želela...i dolazio je,istina....u mojoj glavi.....
